Religiozna nadahnuća

TIHUJEM JA, TIHUJEŠ TI

PHOTO: BETA/VLADIMIR MILOVANOVIĆ

U svetlu novih događaja, možda je zaista pravo vreme da Otačastveni pokret „Obraz” potraži neki drugi deo tela po kojem bi se zvao. Meni samom padaju na pamet jedna ili dve ideje. Možda bi najprikladnije bilo nešto što ih inspiriše na tihovanje. Dok svakodnevno, redovno, tihuju i paze da ih ne uhvati keva.

„Ok. Tri puta smo ratovali, pojebali ljudima dve decenije života, ubili smo Đinđića… Ups…” For whose grandmother health? Je l' sve ovo zaista vredelo da bi doktor Dabić mogao da prodaje nerotkinjama lekovitu bižuteriju?

Izvolite gospođo....
Lečenje psorijaze štucanjem.
Regulisanje šećera pomoću štipaljki na bradavicama.
Pijenje lož ulja slamčicom iz traktora za vidovitost i ravne tabane.
Humana kinetička energija za svetlenje u mraku i otklanjanje impotencije.
Lizanje dalekovoda tek tako.
Maženje daske za dugovečnost.
Sve za pedeset evra.
Gospođo, vi se skinite i počnite, ja ću malo da tihujem pa dolazim.
Nadam se da nije stiglo do golden shower, iako je to od ranije poznat i univerzalan lek.

Religiozno nadahnuće po difoltu ima poetski izraz. Od Epa o Gilgamešu do Luče mikrokozma. Od Sidartinog hodanja po vodi do Svedenborgovih razgovora sa anđelima. Od Altamire do renesanse, pre renesanse na Belom anđelu, na kojeg smo tako ponosni. Od Stounhendža do Studenice ili Sagrada familia, jer i arhitektura je na kraju, kako bi rekao Frank Loyd Wright, samo muzika zamrznuta u vremenu.

Kakav je izraz nadahnuća pripadnika „Obraza” i ostalog lokalnog Hezbolaha koji svako malo protrče kroz Beograd, napaljeni kao Pahomije u VI/3 (Naš Pahomije više voli da tihuje u prisustvu dečaka…) i olupaju sve što dohvate? Kakvo je, uostalom, nadahnuće? Religiozno? Get a fuck out!?

Šta bi bio konačan ishod katehizisa koji bi želele da vaspostave glave bez vratova (Head&Shoulders), sa čijim performansima se svakodnevno, nevoljno, srećemo po Beogradu ovih dana? Da postane sumnjiv svako ko se izražava rečenicama? (Opa, batice... Subjekat i predikat u istoj misli?! Ti sigurno grizeš jastuk?! Donesite ražanj!)

---

UNUTRAŠNJI MONOLOG SOVE: Ako nastavi da priča oduzeću sebi život. Nisam spavala sedam dana, noći da ne pominjem. Skočiću sa drveta i slomiću sebi vrat. Dobro je. Prestao je. Sada tihuje

---

U nadahnutim geopolitičkim raspravama, koje svaka novobeogradska domaćica vodi duže i upornije nego Zbignjev Bžežinski i Kisindžer zajedno, one jednostavne poruke, kao na primer Ne ubij, negde su se jednostavno zagubile i smisao im je malo izbledeo. Svaki siledžija ima neke bogougodne ideje kako da se uredi svet, iako mu u gepeku kola još uvek odjekuju vrisci prethodnog vlasnika. Svako ko je spreman da vam razbije zube tačno zna kako, kada i za koliko minuta je nastao svet i nema oko toga nikakvu dilemu. Meni je, doduše, ok da slušam rasprave između kreacionista i evolucionista, sve dok se njihovi učesnici ne ponašaju tako da bi i Gospod himself rekao: Jebeš ovo. Ovo nisam ja. Ovi su od majmuna. Ili je bilo nešto među mnogo bliskom rodbinom.

I šta bi nam, na kraju, rekao i sam Koštunica? Šta je bio razlog i šta je posledica njegovog mutavljenja od 2000. do danas? Je l' ima danas neku fajdu od toga što je, u najboljem slučaju, samo nadahnuo one koji su ubili Đinđića i što je ekipica koja mu je sedela pred vratima kabineta, po tom pitanju, sva je prilika, uradila i nešto više? Je l' zadovoljan što je posle pet godina vladavine ostavio Srbiju u stanju heroinske kome, a on se mirno povukao u Belanovicu, gde ga više ni sove ne razumeju? (Ako nastavi da priča oduzeću sebi život. Nisam spavala sedam dana, noći da ne pominjem. Skočiću sa drveta i slomiću sebi vrat. Dobro je. Prestao je. Sada tihuje.)

Tadić možda više nije u kohabitaciji sa Koštunicom, ali se i dalje prijatno i komotno oseća u Koštuničinoj fikciji. Iz nje se izmakao taman toliko da može da kaže kako mu je na nekom sastanku, na kojem se u prazno pričalo o Kosovu sa predstavnicima crkve, bilo neprijatno da sedi pored vladike Pahomija. Pahomije bi mu verovatno odgovorio da nijedan muškarac stariji od dvanaest godina nema razloga da se oseća neprijatno pored njega. (Ne znam šta vam smeta. Ja samo sedim ovde i tihujem. - Pa, brate, tihuješ a malopre si nam davao da ti ljubimo ruku.)

Ali naravno da se nije izmakao dovoljno da bi poželeo da istraži mrak u kojem i danas mirno sede nalogodavci Đinđićevog ubistva, ili da bi priznao da je politika koja ne odustaje ni od Kosova ni od Evrope jednako oksimoronska kao eventualna želja da se istovremeno ostane privržen i seksu i celibatu. I da se tihuje.

U svetlu novih događaja, možda je zaista pravo vreme da Otačastveni pokret „Obraz” potraži neki drugi deo tela po kojem bi se zvao. Meni samom padaju na pamet jedna ili dve ideje. Možda bi najprikladnije bilo nešto što ih inspiriše na tihovanje. Dok svakodnevno, redovno, tihuju i paze da ih ne uhvati keva.

Na kraju će opet da bude: ja jednom tihovao, pa me uhvatila keva.

Piše: Srđan Ćešić

e-Novine

UHAPŠEN RADOVAN KARADŽIĆ

PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Savet za nacionalnu bezbednost saopštio je u ponedeljak uveče da je haški optuženik, bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, uhapšen.

e-Novine

Kako se navodi, akcijom srpskih službi bezbednosti, nekadašnji lider bosanskih Srba je lociran, lišen slobode i priveden istražnom sudiji Veća za ratne zločine u Beogradu, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.

U saopštenju Pres službe predsednika Srbije se, međutim, ne navodi kada i gde je Karadžić uhapšen.

Vest o hapšenju Karadžića sa naznakom breaking news javio je i CNN, koji prenosi izjavu Serža Bramerca, tužioca za ratne zločine Haškog tribunala:

„Kolege iz Beograda su me obavestile o uspešnoj operaciji hapšenja Radovana Karadžića. Želeo bih u ime Tužilaštva da čestitam srpskim vlastima, a pogotovo Savetu za nacionalnu bezbednost i Akcionom timu tužilaštva za ratne zločine na hapšenju.”

Bramerc je dodao da je ovo važan dan za žrtve i međunarodnu zajednicu, koje su čekale više od decenije na ovo hapšenje. ‚

Kako redakcija našeg portala nezvanično saznaje, Radovan Karadžić uhapšen je u ponedeljak uveče na Vračaru, u centru Beograda, u iznajmljenom stanu koji se vodio na tuđe ime. Izvori bliski našem portalu potvrđuju da je bivši tim Bezbednosno Informativne Agencije (BIA) pod upravom Radeta Bulatovića završio glavni deo posla oko hapšenja Radovana Karadžića: jedino što je bilo potrebno jeste da sa vlasti ode Vojislav Koštunica koji se vehementno opirao hapšenju Radovana Karadžića.

Inače, u toku su privođenja na beogradskom Trgu republike nekolicine demonstranata koji su nezadovoljni zbog hapšenja jednog od najtraženijih Haških begunaca. Nešto posle dva sata iza ponoći jake policijske snage rasterale su bez primene sile okupljene demonstrante koji su se okupili u centru grada po jakoj kiši.

Svi mediji su preneli da se Karadžić nalazi u zgradi Specijalnog suda, da mu se proverava identitet putem DNK analize, i da će mu u utorak ujutru biti uručena optužnica Haškog tribunala.

e-Novine

Borka PAVIĆEVIĆ

Intervju: Borka Pavićević

TELESNO SMO ZAVISNI OD POLITIKE

U pitanju je jedan politički, pragmatični trenutak pravljenja ovakve koalicije. Ali zašto se to pretvara u moralno pitanje? U čemu je problem? Ni Srebrenica nije samo moralističko pitanje, nego je i istorijsko, političko... a ispada da je to samo moralistički problem jednog određenog kruga ljudi. Zašto se sada moraju ljubiti i grliti? Zašto se dodaje moralno objašnjenje nečemu što može biti liberalna, pragmatična, interesna koalicija.

Razgovarao: Dejan Kožul

Fotografije: Dragan Kujundžić

Obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, u Beogradu, proteklo je bez incidenata koji su krasili dosadašnja slična okupljanja. Grad nad kojim se donedavno nadvijala radikalska vlast i koji još ne zna ko će da rukovodi njime, pokazao je drugačije lice u noći kada su se na Trgu Republike okupili predstavnici nevladinih organizacija, koji su uz pomoć Majki Srebrenice pozvali Beograd i njegove građane da osude zločine nad Bošnjacima. Incidenata nije bilo, iako je poneki prolaznik znao da opsuje i uputi koju pogrdnu reč okupljenima.

Među njima bila je i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, jedne od retkih ustanova zdravog razuma koja od 1994. godine pokušava da dekontaminira zatrovane umove. Neposredno pred rešenje pitanja vlasti u Beogradu i na dan srebreničke tragedije, razgovarali smo sa Borkom Pavićević o Beogradu, njegovim stanovnicima i o povratku SPS, pomirenjima...

* Utisci nakon obeležavanja srebeničke tragedije se još nisu do kraja slegli, ali čini mi se da su Beograđani ovog puta bili poprilično indiferentni prema porukama koje ste upućivali vi i Majke Srebrenice sa video bima. Šta je gore, indiferentnost ili reakcija koja je do sada krasila slična okupljanja?

Mislim da je to složen problem, a naš posao je da ga usložavamo, a ne pojednostavljujemo. Ima puno ljudi koji vole crno-bele slike. Možda je tako lakše. Postoji imperativ za suočavanjem sa prošlošću, ali 'ajde da promenimo tu frazu, jer zagađuje teren. Dakle, u pitanju je jezik kojim govorimo i koji pokazuje koliko mi mislimo, odnosno ne mislimo, dok govorimo. To šta je zajednica sećanja ili to što formira kolektivno sećanje je dosta važno, baš kad se radi o identitetu, o čemu se govori na pogrešan način. Setila sam se Ibzenove rečenice: „Čovek se seća najviše onoga što je izgubio”. Tamo gde je trauma onoga što je izgubio tu se nalazi njegova moć. To je komplikovan problem. Pođimo od najdirektnijeg - izručenja Mladića. Nije u pitanju samo izručenje, nego i znanje o činjenicama. Kad je reč o rekonstrukciji prošlosti, mogli bismo da napravimo dobru istoriju Beograda od 5. oktobra nadalje preko onoga šta se naziva događajem - kad bismo se pozabavili mostovima i targetom za vreme bombardovanja, pa petim oktobrom, pa pogledamo Đinđićev atentat, sahranu, pa onda mitinge, pa sahranu Slobodana Miloševića od Skupštine do Muzeja 25. maj, pa pogledamo Beograd na dan proglašenja nezavisnosti Kosova, pa onda da se vratimo na događaj od četvrtka uveče i obeležavanja Srebrenice.

Kad bismo napravili jednu analizu svih tih događaja, mogli bismo da kažemo nešto o sebi. Postoji taj korpus prošlosti koji je dosta važan da bi ljudi znali ko su im mama i tata, šta su dobili, šta izgubili, čega se oni sećaju, šta je to pojedinačni identitet, koji ne mora da ponavlja kolektivni, ali je vrlo važan. Sad postoji ono što se zove budućnost, pa smo došli do pomirenja. Neko je rekao da budućnost počinje sada. Kako misliti jedno i drugo? Odnosno, opet postoji crno-bela slika - ako mislim prošlost, ne mislim budućnost i obrnuto. Mislim da to nije rastavljeno, to je problem kontinuiteta koji smo u stanju da uspostavimo pre svega misleći o tome ili imajući neki empatijski princip.

* Hoćete da kažete da idemo u budućnost, okrećući leđa prošlosti, pa su zato prolaznici i bili tako ravnodušni?

Primećujem ta dva momenta. Kada smo obeležavali desetogodišnjicu, onda je tu bilo i suzavca i svega. U četvrtak je bilo mirno, nije bilo incidenata. Govorimo u kontekstu jednog i drugog vremena. To nije generacijsko pitanje, kako mnogi misle. Ima mladih ljudi koje to isto interesuje. Ostali samo žele priključenje Evropi, a to su za njih nova radna mesta i investicije. Nije Evropa samo to. U našem slučaju, u EU se ulazi i po cenu, s jedne strane zahteva za hapšenjem i otvorenošću naroda prema prošlosti i budućnosti. Tako nam govore da je dosta više istorije, zarobljeni ste u tom vremenu i prostoru, a sa druge strane nam kažu da ne možemo u Evropu ako ne isporučimo Mladića. To su ti dvostruki aršini, bez ozbiljnog promišljanja o svojoj sopstvenoj situaciji i o tome šta je Evropa danas. Ona raspolaže takođe velikim brojem sličnih pitanja i osnovno šta mi možemo da ponudimo Evropi jeste iskustvo te prošlosti. Mišljeno, napisano, sadržajno... jer mislim da je to zanimljivo za budućnost Evrope i zbog toga ne smemo da joj okrećemo leđa.

* Evropi mi dođemo poput kunića. Mislite da na našim greškama mogu mnogo da nauče?

Mogu i da nauče i da na miru razmišljaju šta se to dogodilo, šta može da se dogodi i na koji način može da se pokrene mržnja, nacionalizam, ksenofobija... Nisu to jednosmerne stvari, kao što se često interpretira.

* Okolnosti u kojima živimo već godinama retko koga mogu da učine apolitičnim. Dakle, mnogi imaju određene stavove o stvarima poput srebreničke tragedije, ali oni ovoga puta nisu bili vidljivi. Zašto?

Mi smo zaronjeni u politiku jer je život toliko zavisan od politike i to svakodnevno, u telesnom smislu. Ako nisi tu, nešto će se dogoditi, neko će nešto premestiti, iseći neko drvo, neko će vam sagraditi u dvorištu garažu... Stalno moraš da intervenišeš u stvarnosti da ona ne pojede sećanje ili budućnost, stalno moraš da se boriš za dnevni trenutak. Iz te telesnosti ide zanimanje za ono neposredno, ono što je tu, a ono što je malo dalje, kao Srebrenica, ne postoji, kao što ne postoji ono šta je unazad dalje. Ali ne postoji ni unapred, već postoji samo sad. Srebrenica je konkretan, činjenični događaj... Kuda ovi ljudi marširaju, iz kog do kog mesta, šta je zapravo uradio Naser Orić, šta je uradio Ratko Mladić, u kom času je to bilo... Sve to je nužno ispričati da bismo mi znali uzroke i posledice onoga šta se dogodilo, i to ne samo da se ne bi ponovilo, već da ne bismo bili neozbiljni prema žrtvama. O tome moramo da pričamo zbog našeg mentalnog zdravlja.

* Kad smo već došli na teren politike, socijalisti su se vratili i to potpomognuti ljudima iz DS, stranke koja je bila glavni krivac i za njihov pad. Moguće je da će sarađivati i u Beogradu. Kako vi gledate na to?

U pitanju je jedan politički, pragmatični trenutak pravljenja ovakve koalicije. Ali zašto se to pretvara u moralno pitanje? U čemu je problem? Ni Srebrenica nije samo moralističko pitanje, nego je i istorijsko, političko... a ispada da je to samo moralistički problem jednog određenog kruga ljudi. Zašto se sada moraju ljubiti i grliti? Zašto se dodaje moralno objašnjenje nečemu što može biti liberalna, pragmatična, interesna koalicija.

* To i jeste neka vrsta definicije politike.

Tako je. Baš me zanima da li ih je stid, pa slušamo moralno zasnivanje takve koalicije. Zašto svi moraju da padaju u zagrljaj? Šta je to? Nesigurnost u politici? I mene to jako zanima. Da li politika kod nas mora da ima taj mitološki karakter? Na sličan način postoji i kosovski mit.

* Beograd je platio danak tog kosovskog mita na dan proglašenja nezavisnosti. Koliko je i to slika grada?

Beograd je crni flor, žuta traka, ono gde je pokazao da je na strani protiv rata, na strani komšija, ljudi koji su u opasnosti, ljudi koji se proganjaju... To je smisao metropole. Smisao metropole je i da bude otvorena za sve, da protestuje i da se buni protiv svega šta se dešava...

* Menja li Beograd ljude koji dolaze tu da žive?

Menja i to je bitan trenutak, jer u tom trenutku ih čini kreativnim i onima koji doprinose gradu. To je zajednički proces. Neko će ipak optužiti izbeglice za divlju gradnju i da se ne prilagođavaju. To nije do njih, već je pitanje opština koje dozvoljavaju divljanje. Ovde se često raspravlja o ukusu, ali to je sporedno. Stvar je infrastrukture. Neka ta kuća bude bilo kakva, ali odmakni je od puta. Šteta je u oduzimanju prostora, u neotvaranju nove infrastrukture. Potreban nam je još jedan Novi Beograd, a ne skalamuteriju od Zemuna. Te dve opštine predstavljaju razliku između modernizma i lopovluka.

GRAĐANI SUVERENIJI OD VLASTI

* Koji period rada CZKD je bio najopasniji?

Najstrašnija faza je upad policije posle intervencije NATO. To je bila vrlo dramatična faza. Mi smo bili peta kolona u kulturi i politici i da nismo imali ukrajinsku izložbu, pitanje je šta bi se dogodilo.

* Taj period je ipak bio poprilično inspirativan i kreativan.

Iz kritične pozicije se može stvoriti velika afirmacija. Mi smo odigrali ovde klasične evropske i srpske pisce, pa dobijamo neviđeni paradoks kada vidimo kojim kulturnim kontinuitetom smo se bavili. Da odigramo Stefana Stefanovića, Ivana Čolovića, Kamija, Dostojevskog i Šekspira. Dosta je važno da smo 2001. godine uradili modernu - „Pitanje nacionalnog identiteta”. To je bio veliki projekat i posle svega, čini mi se da je bio jako značajan, iako možda nije bio percipiran tako. „Dosije Srbija” je takođe bio značajan, o čemu su mnogi počeli da govore posle Đinđićevog ubistva. Ova institucija je nezavisna u svakom smislu i od nje bi se moglo više tražiti. Dubravka Stojanović govori o tome zašto institucije ne nadžive svoje tvorce, što bi bilo dobro, jer to omogućava kontinuitet. Ovo je jedna od ozbiljnijih institucija društva koje je još uvek vitalno. Civilno društvo i građani su još uvek suvereniji od svojih vlasti i to je veliki problem. Koraks je to fenomenalno opisao svojom karikaturom gde veliki građani gledaju male političare.

* Lopovluka u Beogradu ipak ima ne sve strane. Nije samo Zemun žrtva takve politike.

To je strašno. To nema veze ni sa tim što su izbeglice došle u Beograd, pa su sada oni krivi jer su zidali kuću. To je političko pitanje. Ovo nije selendra u Švajcarskoj. Beograd je metropola, ali u tom smislu da ima puno ljudi sa puno različitih imena i prezimena, što mu je osnovna tekovina. Ovo je ipak glavni grad dve bivše Jugoslavije i Beograd je grad koji je najvećem delu nastao u vreme obe Jugoslavije i to od grada na tri čaršije. Mislim da ljudi koji vode grad moraju pre svega da znaju mnogo o gradovima, o zidanju...

Nedavno su mi objašnjavali, prilikom asfaltiranja ulice, da ima jedna ekipa koja pravi put, a druga koja pravi trotoar, a ne znamo šta ćemo sa onim kanalima koji se podležu između. Setila sam se tada da faraon prvo uči sve o kamenu. U tom trenutku, on je isti kao svaki drugi radnik, dok ne nauči da pravi sebi grobnicu. To je svest o tome šta će doći posle nas. Vladajuća struktura mora da bude vođena idejom o gradu, nekim znanjem o gradu, koje je filozofsko, urbanističko, prostorno, vremensko... To mora da bude neko ko zna međunarodne odnose, položaj svoje zemlje, neko ko zna šta je grad, kako da poveže apstraktne ideje sa konkretnim životom, da zna šta je plod liberalne ekonomije, na koji način se kontroliše...

* To ipak nisu principi kojima se vodi Beograd i drugi gradovi u Srbiji?

Jako teško podnosim dve reči - odraditi i ispoštovati. To je nešto što ne postoji. To znači odjebati posao. 'Ajde nas dvoje ovo da odradimo i idemo na Zlatibor ili da ispoštujemo Đinđića ili Srebrenicu... Ne možemo ništa ispoštovati za dva minuta. Ne podnosim ni sledeće odgovore/pitanja: Radio sam svoj posao, izvršavao sam svoju dužnost, samo radim ono što su mi naredili, ja nemam pojma, pitajte šefa, tako su mi rekli, to nije moj posao, zašto tebe koja se baviš pozorištem interesuje kako izgleda park, gde i kako se prave crkve, da li se zidaju crkve bez vere i da li se zidaju pozorišta bez njihove unutarnje rekonstrukcije, zašto nešto liči jedno na drugo, šta je princip autorstva... Ja ne mislim da se kultura sastoji samo iz scensko-umetničke delatnosti. Mora da postoji ideja i o drugim stvarima. Neko mora da pozove ljude, da vidi sa kojim ljudima radi, mora da se odustane od tog principa - odraditi i ispoštovati, već da se pređe na princip gde si misli kao celina. To je ono što čovek mora da vidi kada hoda ulicom.

DANAS/CORAX

* Jeste, ali grad se vodi upravo principima – odraditi i ispoštovati.

Na Novom groblju su iskopani novi grobovi i skraćene su staze između grobova, a te staze kao vode ka nebu. Čovek koji misli o nebu ne može da krati staze i znam da on ne misli o nebu. To je isti princip kojim se seku ulice i prave parkirališta. Između auta i groba ne postoji velika razlika. Ne sviđa mi se ideja da se trpa sve na ulice. Ja sam osoba koja se seća lipa u Beogradu. Nije bilo veće sreće od hodanja ulicama trotoarom. Mogli smo disati otvoreno, imali smo budućnost, divili se nečemu... Odjednom, ne možeš da ideš nigde, nema koraka, umrtvljeni smo, hodaš tamo gde gledaš, a ako skloniš to što gledaš, onda hodanje nema smisla. Možemo da idemo u gym. Ne volim što se ograđuju parkovi, ne volim što se seče... Rekli su da će se parkovi osvetliti jer tu ne treba da se skuplja ko zna ko. E pa treba! Park služi za ljubljenje, a ne za reflektore i za prolaz. Park je i tajna. Naravno, takvo ponašanje je i pitanje nasleđa, pitanje transformacije bivše socijalističke imovine, čemu je služio i rat.

* Ta transformacija još nije završena i dok god je tako, u velikom smo problemu.

Nije. E sada smo u trenutku kada će oni koji formiraju vlast izvršiti transformaciju do kraja. Tu se uzima kolač i dok se ne reši, vladaće principi – odraditi i ispoštovati. Onog trenutka kada počne da funkcioniše u pravcu zadovoljenja građana, onda je to tačka gde Beograd treba da ide. Kada osetiš i vidiš da je neko počeo da misli o ljudskoj slobodi, sreći... tad će ta transformacija biti uspešna.

* Gde je ta tačka?

Smatram da je to tačka u kojoj se ne sme napraviti više štete, jer ako bude tako, onda je veliko pitanje šta će biti Beograd za 50 godina. Zato bi vlast radikala u Beogradu bila šteta. Ne vidim da iz neke represije, s obzirom na kapacitete radikala, biografije, kretnje... način ponašanja... možemo da dođemo do boljitka i slobode kao uslova za sreću. e-Novine.com

dole!

DOLE VLADA!

Nema tog razloga da danas podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

Piše: Petar Luković (koji će svoje kolumne za „Feral“ objavljivati na web portalu e-novine sve dok „Feral“ ponovno ne počne da izlazi)

Šefica: Slavica Đukić Dejanović PHOTO: BETA/VLADIMIR MILIVANOVIĆ

024: KAKO JE BORIS TADIĆ POSTAO ČLAN SOCIJALISTIČKE PARTIJE SRBIJE: Nakon 45 dana od već zaboravljenih izbora koji su – seća li se iko – proglašavani historijskim i dramatičnim i prelomnim i odlučujućim u nezadrživom jurišu Srbije ka voljenoj Europskoj Uniji, Rubikova kocka srpske politike konačno je sastavljena po ekskluzivnim partijskim bojama; buduća Vlada Srbije biće hibridni mutant iz polne veze Borisa Tadića (Demokratska stranka) i Ivice Dačića (Socijalistička partija Srbije), specifični oblik vlastodržačkog Frankeštajna koji se hrani lešom Slobodana Miloševića da bi, kao Popaj preko špinata, obezbedio dovoljno proteina za navodno neuzastavljivu ofanzivu ka europskim integracijama. Brak Ivice Dačića i njegove supruge, Borisa Tadića, ne samo da poseduje fino naštimovanu erotsku melodiju neophodne bliskosti, već je – kao u standardnim američkim tv sapunicama – zaštićen bračnim predugovorom: precizno je odmeren prostor za patriotsku švaleraciju Ivice Dačića, koji se bez kondoma može kurvati sa rahmetli Miloševićem i tvrditi da je ulazak u ovu Bračnu Vladu potvrda da je SPS još devedesetih godina bio u pravu kad je insistirao na „evropskom putu“.

Sećamo se, jebiga, tog evropskog puta s početka devedesetih: hrabrih napada s brda crnogorskih rezervista na Dubrovnik, još hrabrijih ali europskih napada na Vukovar, sve dok ne zaliči na Hirošimu; četiri godine opsade Sarajeva, koje je sistematski, precizno, espeesovski dirljivo, granatirano iz dana u dan; seća li se danas iko logora „Omarska“ ili masovnih likvidacija u Prijedoru, koje je SPS Ivice Dačića logistički obezbedio do poslednjeg zaklanog; kako smo u neformalnim pregovorima oko Vlade, gle, odjednom zaboravili granatiranje Zagreba, tko danas pominje Srebrenicu ili klanja na višegradskom mostu ili „Škorpione“, koji su, kao srpska MUP formacija, radili ono što im je iz Beograda naređeno.

Veličanstveni Boki Taki, autor kovanice o pružanju ruke onima sa kojima smo se devedesetih sporili, trenutno nije u mentalnoj mogućnosti da se pedalom sećanja vraća u prošlost; Boki Taki uvek gleda u budućnost – a budućnost su nova radna mesta za članove Glavnog odbora njegove Demokratske stranke, nova radna mesta za članove Upravnog DS odbora, nova radna mesta za već stara radna mesta u Parking servisu, Poslovnom prostoru ili već u nekom od tisuća DS firmi, stvorenih da isisaju državu do poslednjeg nameštenog tendera.

Ako je za taj zadatak potreban Dačić kao bračni partner, imaćemo Dačića!

Znamo mi Ivicu: zadovoljiće se s punim koferčetom para, zadovoljiće se mestom potpredsednika Vlade, uz mesto ministra za unutrašnje poslove; tko će bolje braniti interese korumpiranih nego najkorumpiraniji među njima! U potrazi za pravom slikom izgubljenog identiteta, nesrećna Srbija konačno je našla svoje ogledalo: Ivica Dačić, šef policije!

Boris Tadić je potpisao pristupnicu za SPS onog časa kad je, pun finansijskog razumevanja, pristao da mu Ivica Dačić – od svih, po defaultu, krimogenih SPS figura – postane ne samo vicepremijer nego i ona vrsta Državnog Žandara koja će, tobože, voditi brigu o „organizovanom kriminalu“, kad je čak i budali, uključujući Pahomija, jasno da je ovo veliki dan za svaku lopužu, pedofila ili nosioca koferčeta od 100.000 evra, jer je nebo postalo limit za opštenarodnu mućku s oblicima policijskog populizma.

Ali, Boki Taki je zabavljen težim problemima: koga da postavi za premijera Carskim ukazom, da li nesrećnog Pajtića iz Vojvodine, da li još nesrećnijeg Cvetkovića iz nekakvih finansija, da li najnesrećnijeg među svima nama Vuka Jeremića – nakon čega bi krik „Koštunice, vrati se, sve ti je oprošteno“ imao svaku vrstu duhovnog smisla – taj Boki Taki, koji samo na džepnom kalkulatoru računa koliko je on dobar dnevno, pomenuti Boki Taki nema vremena da se više seća Dačića kojem je već dao prerogative za svaku vrstu uhićenja, pod uslovom da u pitanju nisu članovi Vlade.

Hapsi sve ostale!

PHOTO: BETA/VLADIMIR MILIVANOVIĆ

021: KAKO SE VEĆ UNAPRED, PRE NEGO ŠTO JE I FORMIRANA, ISPOSTAVILO DA JE OVO JEDNA OD BOLESNIJE GLUPLJIH VLADA:

Svaka Vlada u kojoj su Mlađan Dinkić i Tomica Milosavljević – a nema te Vlade u poslednjih sedam godina u kojoj oni nisu bili – ima večiti problem sa ovom dvojicom žitkolikih gmizavaca sposobnih da sarađuju sa Đinđićem, malo za Živkovićem, do jaja sa Koštunicom, a danas sa Tadićem i Dačićem, cooool, nema frke, sa svima može G17+, mafijaški organizam koji se, kao u onim virusnim SF romanima, uselio u svako telo nesrećnog pacijenta koji je poverovao Mlađanu Dinkiću da ima samo jedan stan i neku siću od evra u banci. Suočeni sa metafizičkim problemom: ili će ostati u vlasti ili će zaglaviti u zatvoru – sredine nema – Dinkić i njegov sluga Milosavljević bez problema su progutali Dačića, Mrkonjića, Obradovića, ministra prosvete Petra Škundrića, jebe se Dinkiću za nauku i prosvetu dok pod svojim skutom drži skijališta, šume, telekomunikacije, banke... možemo da nabrajamo do sutra ili prekosutra ili do iduće godine.

A onda se od mene zahteva da u ime „europskih“ integracija podržim Dinkića i Dačića, da ih tetošim kao braću po ideologiji, zahteva se da budem „pragmatičan“ jer će u protivnom doći zli radikali i vrlo zli Koštunica sa kojim su – sećamo li se? – Dinkić i Milosavljević bez frke sarađivali godinama, nasmejani i veseli, oduševljeni što su sa premijerom radili u dva lukrativna mandata.

I traži se od mene, kao priglupog građanina koji čita „Blic“ i „Blicu“ veruje, da poverujem Bokiju Takiju da zna šta radi; naravno da Boki zna šta radi – ali to nikakve veze nema sa mojim životom; Boki gleda da uposli svoju raju i ni o čemu drugom ne razmišlja, jebe se Bokiju, a naročito Takiju, za Sporazum o pridruživanju i već o nečemu, važno je, misli Boki Taki, da udomimo svoje ljude, posle ćemo da vidimo šta ćemo.

DS uber alles!

081: KAKO JE OPASNO PODRŽAVATI OVAKVU VLADU: Onog političkog časa kad utvrdimo lekciju da je Srpska DS+SPS Vlada, u stvari, interesna organizacija koja ima šarmantan običaj da laže glede bilo čega, naročito spram saradnje s Haškim tribunalom i europskim integracijama za koje ih zabole miloševićevsko prokletstvo – u situaciji smo da se ne čudimo da je buduća predsednica parlamenta, Slavice Đukić-Dejanović, u socijalističkom tremensu, izjavila da se SPS „nikad neće odreći Miloševića“.

Pragamatizam tipa „mi znamo koje je govno SPS, ali to govno moramo da podržimo“, jer alternative nemamo: ako ih ne podržimo – vratiće se Koštunica, doći će radikali, sa njima stižu suše, zemljotresi, poplave, bojkoti, izolacije, inflacija... sva ta priča obrađena je u reklamnim spotovima Bokija Takija u njegovoj nesuvisloj borbi da bude predsednik Srbije; ali, onog časa kad pred sobom imamo Dačića kao ministra policije, poremećenog Škundrića kao ministra prosvete, Mrkonjića kao ministra za infrastrukturu (onaj koji je pre neki dan s naslovne strane „Kurira“ poručivao: „Evropo, jedi govna!“), razularenog Dušana Bajatovića kao ministra energetike i rudarstva... uz tradicionalno bolesnog Vuka Jeremića, kod kojeg diplomatska bolest napreduje, onda nema nijednog razloga da bilo ko unapred abolira/podrži ovakvu frankenštajnovsku Vladu ili Skupštinu na čijem će čelu biti Slavica Đukić-Dejanović, koja 1996, zbog učešća u krađi izbora, mesecima nije smela da izađe na ulicu jer bi je ljudi u rodnom Kragujevcu linčovali.

Danas je sve zaboravljeno; Slavica Đ.D. je super; Krkobabić je super; Palma je super – tko se još seća da je u Skupštini Srbije svojevremeno pozivao na državni udar, pominjući hapšenje demokrata sa kojima je danas u koaliciji; super je Dinkić, kakva bi to Vlada mogla bez njega; super je Tomica Milosavljević, čovek sa pedeset ministarskih mandata u zdravstvu, jebeš što pacijenti nemaju grejanje zimi i hlađenje leti, jebeš što svako mora da u bolnicu nosi svoj jastuk, svoju gazu, svoj lek, svoju wc šolju, važno je da je Tomica rekorder po ministarskom stažu, ima se u G17+, može se, juče voljeni Voja, danas voljeni Boki Taki, nema veze, važno je da imamo Vladu u kojoj će dinkićevci otimati pare, što je, stvarno, slađe od desetina miliona stotina eura koje samo čekaju da budu ubrani?

I nema tog razloga da danas da podržim Dačića via Tadić; neću, ne dolazi u obzir, ni mrtav, samo me poštedite objašnjenja da je sve ovo u „korist Srbije na njenom budućem evropskom putu“. Ako je Dačić supružnik Tadića, a jeste, ne usuđujte se da me pitate da li ću ikad podržati ovu Smrdljivu Vladu: nikad, never, not in a million years, ne dolazi u obzir, jok, zaboravi, fade away!

Baš kao što će Srbija u tom vladinom mandatu nestati u ehu fade away dačićeve tužne melodije o Srbiji koju nitko, čak ni Hrvati, nisu kriminalno mogli da razumeju...

I unapred:

Dole Vlada!

Ne bi zgazio cvet

Sav taj bol

Ažurirano: Pon, 09. 06. 2008. 16:28

PREDSEDNIK BEZ ŠMINKE

Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni „cvet ne bi zgazio“. Ako po neki cvetić i zgazi, najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već mu to što priča šapuće Šaper.

Piše: Vesna Pešić

U Srbiji se za vladare uvek nađu nekakvi izgovori. Bolji su u prirodi nego na ekranu. Nekada se govorilo „eh, kada bi Tito znao za ovo“, nego, eto, ne zna, pa zato stvari idu loše. Za Miloševića se govorilo da je za sve kriva njegova žena: on je dobar, a još je i bolestan, ima „visok šećer“, a taj visok šećer je dobio jer se žrtvuje za srpski narod. Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni „cvet ne bi zgazio“. Ako po neki cvetić i zgazi, najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već mu to što priča šapuće Šaper. A mora se, dešava se, pragmatična politka svašta traži od vođe koji pravi proevorpsku vladu.

Postavlja se pitanje, kako neko može stalno da se šminka? Ima li momenta bez šminke? Ako je Boris Tadić stalno pod šminkom, onda mu je šminka priroda. Nema sakrivene prirode koja je dobra, nego to što vidite i čujete, to vam je prirodna „šminka“. Kako se vidi to da je šminka isto što i priroda? Šminka u politici mora da bude funkcionalna. Ako se pređe ta granica funkcionalnosti, tj. da nečemu služi, onda znači da progovara priroda, čisto lice bez i trunke šminke.

Pravljenje vlade je pragmatična stvar, pa je šminka potrebna samo toliko koliko da se obave pristojni razgovori sa partijom koja je upropastila zemlju tokom devedestih godina. Shvatamo za toliko. Znamo da treba da se nude i kule i bregovi. To je već uobičajena stvar kod podele plena, tj. kada se pravi vlast. Ali, izgleda da se ne radi o tome o čemu smo mislili. Predsednik ne obavlja tu uobičajenu i pragmatičnu stvar. Kada on danas kaže „stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali 90-ih godina i nađite zajedničko rešenje za bolju budućnost", malo je stvar preglumio. Ali kada kaže da su “DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri stranaka nisu među njima i da obe imaju svoj bol, ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanima Srbije”, to ne može biti šminka, nešto funkcionalno i pragmatično, nego namera da se sačuva i obodri ono što je bila suština devedesetih godina. Tadić neće da ta prošlost bude mrtva. Pretrajaće tako što će se Milošević izjednačiti sa Đinđićem.

Ovo nije Šaper, ovo je on sam. Za stvaranje vlade sa SPS-om nije potrebno iskazati poštovanje Slobodanu Miloševiću. Još manje se za taj posao traži da se smrt diktatora i masovnog ubice izjednači sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije, Zorana Đinđića. Posle ove spontanosti, više nema mesta Tadićevoj rečenici u kojoj konstatuje da je dobijena “istorijska pobeda”. Građani jesu na izborima rekli da neće devedesete i za to su glasali. Oni su se odrekli srpskog nacionalnog programa koji muči i uništava ovu zemlju već dva veka. Ali, sad Tadić ima problem. Ne zato što će da pravi koaliciju sa jednom malom strankom preostalom od Miloševića, nego zato što on sa glavnom temom tih devedestih nije raskrstio.

Izgleda da se ne radi samo o famoznoj matematici koja ga tera u jednu neobičnu koaliciju da bi spasao proevropsku vladu. Matematika mu dobro dođe da spase srpski nacionalizam od poraza koji se na majskim izborima dogodio.

*Tekst objavljen na http://pescanik.net/content/view/1185/97/

e-novine

EKSKLUZIVNO

Ažurirano: Čet, 29. 05. 2008. 12:45

PREGOVORI OKO NOVE VLADE

Piše: Petar Luković

ZVANIČNI SASTANAK # 1: DSS/NS/SRS/SPS

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalcije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje zbog Pesme Evrovizije. Svi ćemo glasati za majku Rusiju i njihovu gasnu pesmu! Poslušajte kako to predivno zvuči!

Izvor: www.youtube.com

TAJNI SASTANAK #1: BORIS TADIĆ & DRAGAN MARKOVIĆ PALMA U BEOGRADSKOM ZOOLOŠKOM VRTU, OKRUŽENI SLONOVIMA:

TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, sasvim slučajno smo se sreli u Zoološkom vrtu.

PALMA (opreznije): Ali, vaše je obezbeđenje zatvorilo Zoološki vrt. Samo smo nas dvojica ovde. I životinje.

TADIĆ (žovijalno, grleći Palmu sa obe ruke): Neka nam je sa srećom, Dragane, junače! Da nastavimo da okrećemo evropske pedale, da bicikl razvoja nikad ne stane zahvaljujući našoj budućoj zajedničkoj Vladi!

PALMA (šireći ruke): Nešto mi gimnastika ne ide od ruke, više volim da sedim uz meze, pa muzika na uvce…

TADIĆ (raspoloženo): Vaše su reči melem za našu koaliciju, upravo nam treba tako neko prirodan, običan…

PALMA (mršteći se): Običan?

TADIĆ (panično): Običan u onom sjajnom smislu: da ste neposredni, direktni, da uživate u životu, da ste hedonista…

PALMA (zbunjen): Šta sam ja?

TADIĆ (u sve većoj panici): Da volite sve što je ljudski, punim plućima, da se predajete životu čije evropsko lice lako možemo da dostignemo, samo ako nastavimo da okrećemo pedale.

PALMA (odlučno): Mislim da sam za pedale bio jasan. Ništa ne okrećem.

TADIĆ (depresivno): Nema veze, mi ćemo zajedno da okrećemo umesto vas. Nego, dozvolite da vas pitam: da li ste zadovoljni kadrovskim ishodom u vašoj koalciji?

PALMA (koračajući prema kavezu sa slonovima koji su ga radoznalo gledali): Da se više ne zajebavamo: šta nudiš meni i Krkobabiću?

TADIĆ (mrmljajući): Ali, šta vas dvojica tražite?

PALMA (gledajući u slonove dugim ispitivačkim pogledom): Recimo…

TADIĆ (spušta pogled): Ministarstvo kulture za vas, Ministarstvo omladine i sporta za čika Jovu Krkobabića, nekoliko Upravnih odbora, možda Ministarstvo poljoprivrede ili Jugoslovensko dramsko pozorište, mesto ambasadora u Kairu, Bangkoku, Varšavi i Lisabonu.

PALMA (bacajući slonu kilogram banana): I još?

TADIĆ (očajnički): Sva sredstva Nacionalnog Plana uložićemo u Jagodinu. Izgradićemo vam Diznilend. Novu Ajfelovu kulu. Big Ben. Notr Dam.

PALMA (zabavljen posmatranjem slona): A keš?

Svedok tajnog susreta

TADIĆ (opušten): Ako kažete „da”, Mlađa Dinkić će od vas napraviti Kreza!

PALMA (uvređeno): Nema potrebe da se vređamo. Ja u Jagodini imam većeg i novijeg slona od ove vaše matore drtine, tek da znaš.

TADIĆ (sijajući od sreće): Krez je bio najbogatiji čovek sveta! Kupao se u zlatu, svili i kadifi.

PALMA (hladnokrvno): Dok pare ne legnu na račun, zadrži slobodno tog Kreza.

TADIĆ (držeći se za slona): Ali, sam si, Dragane, rekao da se patriotizam ne toči u traktore. Šta ćeš da radiš ako ti ponište Sporazum o pridruživanju? Kako će Jagodina izgledati ako ne budemo nastavili da okrećemo pedale ka Evropi?

PALMA (ledeno): Kad budeš imao cifru, javi se. A ovo za Ministarstvo kulture nije loše. Konačno da u Jagodinu lično dovedem tog Betovena: da ga ugostimo kao što to Srbi rade – sir, mladi kajmak, šopska, teleća čorba, jagnjeće ispod saća, vruće lepenje, ladan špricer, vanilice. Pa da otpeva tu devetnaestu simfoniju u Jagodini kao da smo u Njujorku! E, to hoću! Možda se zbog Betovena i dogovorimo oko Vlade!

ZVANIČNI SASTANAK # 2:KOŠTUNICA & DAČIĆ, OČI U OČI

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dogovor naše koalicije jeste da se danas kolektivni sastanak otkazuje i da ja, kao budući premijer, razgovaram sa Ivicom Dačićem. Slažemo se? Slažemo.

...

KOŠTUNICA (relaksirano): Konačno sami.

DAČIĆ (napregnuto): Nadam se.

KOŠTUNICA (suzdržava DB smešak): Shvatam istorijsku odgovornost na tvojim plećima. Ili si s nama ili si protiv nas. Ili si s Tadićem ili si ovde. Ili će Kosovo postati nezavisno ili će ostati lažna država. Ili ćeš ovde biti vice-premijer sa pet ministarskih mesta ili ćeš kod Tadića u predvorju čekati da te primi Dinkić. Izbor je lak.

DAČIĆ (šapatom): Nikad lakši.

KOŠTUNICA (nasmejan): Najlakši.

DAČIĆ (veselo): A da ih malo zbunimo? Da, kao, počnemo da s njima da koketiramo, da ih malo podložimo?

KOŠTUNICA (širi ruke): To je to, što bi rekao Oliver Dulić.

DAČIĆ (grohotom): Pa da u „Blicu” u utorak pročitamo: „Palma i Krkobabić lome Dačića!”.

KOŠTUNICA (grohotom, sve udarajući se rukama po kolenima): Pa da čujemo Dinkića kako vas moli, voli, pazi, mazi, kako je odjednom zaljubljen u izvorne principe slobodarske politike Slobodana Miloševića!

DAČIĆ (iznenada): A za one pare?

KOŠTUNICA (ledeno): Mihajlov aminovao, Nikitović sve sredio. Već uplaćeno.

DAČIĆ (lukavo): A znaš li s kim sutra imam neformalni na obali Save?

KOŠTUNICA (iz topa): Dinkić.

DAČIĆ (vadi iz džepa sto dinara): Opet si dobio!

KOŠTUNICA (hladno): Ima se, može se!

TAJNI SASTANAK #2: DAČIĆ & DINKIĆ

DAČIĆ (sedi na obali reke Save i baca kamenčiće u vodu): Kasniš.

Sava teče: Druga obala neformalnog sastanka

DINKIĆ (uzbuđen): Oprosti mi, molim te. Neverovatna je gužva u gradu.

DAČIĆ (hladno): Neće biti gužve kad naš radikalski gradonačelnik stupi na dužnost.

DINKIĆ (glasom molibana): Nećete valjda, pa, Ivice, znate koliko je G17+ računao na vas svih ovih godina, sećate li se naših skupštinskih druženja, kako smo zajedno radili na Ustavu…

DAČIĆ (bacajući još jedan kamenčić u Savu): Bilo pa prošlo. Mladost ludost. Prvi se mačići u vodu bacaju.

DINKIĆ (cvileći): Ali, da li možeš da zamisliš da ja više neću biti ministar?

DAČIĆ (škiljeći na jedno oko i gađajajući rečni talas): Mogu.

DINKIĆ (očajno): A šta ja da radim? Bez imuniteta, pod paljbom neprijatelja koji su mi godinama pretili sudom….

DAČIĆ (hladno): Pređi kod nas. Lako je.

DINKIĆ (neodređeno): Da napustim Tadića koji mi je u alkoholiziranom stanju poklonio 24 mandata?

DAČIĆ (hladnije): Aha.

DINKIĆ (gleda u nebo): I da kod vas budem ministar ekonomije ili finansija ili ukupnog ekonomskog razvoja.

DAČIĆ (arktički ispod nule): Nema ministarstva za tebe.

DINKIĆ (zbunjen): A šta ima?

DAČIĆ (veselo): Referent u nekoj lokalnoj banci, dok svi ne zaboravi na tebe.

DINKIĆ (plačno): Ali, ako te molim, preklinjem…

DAČIĆ (odrečno odmahuje glavom): Ne vredi, Mlađo. Uzmi gitaru i sviraj neke tužne pesme.

DINKIĆ (plače): Ne mogu da verujem da neću biti ministar, to je nešto što mi je ušlo u krvotok, postalo deo fiskalnog računa, pretvorilo se u inozemni dohodak… razumeš.

DAČIĆ (filozofski): Gotovo je, Mlađo. It’s All Over Baby Blue. Voliš li još Bob Dylana?

ZVANIČNI SASTANAK # 3: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, PALMA, SAMARDŽIĆ, DAČIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Naša zajednička Radna grupa lako je usaglasila stavove oko pet principa. Da ponovimo gradivo nacionalne svesne Vlade: nemilosrdna odbrana Kosova, nemilosrdna borba protiv kriminala & korupcije, uslovne evropske i ostale bezuslovne integracije, nemilosrdni ekonomski prosperitet… i kako ono beše…socijalna pravda. Mislim da nema potrebe za diskusijom koja bi nam oduzimala dragoceno vreme u borbi protiv lažne države Kosovo.

PALMA (dobacuje): Čekaj, Vojo. Nismo raščistili pitanje ovog Sporazuma o…. kako se zove, bre, ovo što su potpisali Tadić i Đelić…

KRKOBABIĆ Jr (ponosno): Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji. SPP!

Snaga i energija

KRKOBABIĆ Sr (glasno): Bravo, sine, sve znaš!

PALMA (rukama objašnjava): E baš to! Čuo sam da u tom Sporazumu nema ničeg što nam otima naše svetinje i naše monahinje, član 135 kaže da se poštuje Rezolucija 1244…

SAMARDŽIĆ (nervozno): Tebe kao da je juče brifovao Tadić.

PALMA (defanzivno): Bio u Zoološkom vrtu, očiju mi. Malo gledao slonove, jeo semenke, sklapao stihove. Jebo miš čaplju, pa joj suze kaplju! Žabac žabi na lokvanju nabi!

SAMARDŽIĆ (dubinski): Od drveta ne vidiš slona, kaže naš napaćeni narod s Kosova i Metohije. Videli su te, Dragane.

PALMA (neugodno gledajući ispred sebe): Ali nisam znao da će Tadić da svrati do slonova, majke mi, pitajte Krkobabića.

KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Zašto da ja svraćam kod slona?

KRKOBABIĆ Jr (mirno): Svaki slon će da dođe kod tebe, tata, jer ti imaš pet mandata.

SAMARDŽIĆ (prodorno): Nije to, moj Dragane, tako prosto kako ti Boris kaže. Ništa mi nećemo da poništimo; možemo, eventualno, da ne ratifikujemo Sporazum, ali to je odluka buduće Vlade u kojoj će imaš pravo glasa, upravo onako kako smo se dogovorili.

PALMA (desperately): Ali, ako ne bude benzina za traktore…

Ice Ice Baby

SAMARDŽIĆ (Ice Ice Baby): Ništa ne brini. Libija, Irak, Iran, Venecuela… sve zemlje koje nisu priznale lažnu državu Kosovo. Sve zemlje koje diktiraju cenu nafte. Sve zemlje prijatelji jedinstvene i celovite Srbije. A tek Rusija kao štit nad svima nama!

PALMA (ozaren): A ostaje ono za Diznilend u Jagodini? Big Ben? Kineski zid do Paraćina?

SAMARDŽIĆ (umorno): Ostaje, naravno. Pitaj Dačića, uostalom.

DAČIĆ (podiže ruku): Provereno, min njet!

ZVANIČNI SASTANAK # 4: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, PALMA, ILIĆ, NIKOLIĆ, DAČIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Dozvolite da nastavimo usaglašavanje. Stav tri, pasus četiri, alineja dva: nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije. Program dosadašnjeg i budućeg ministra policije Dragana Jočića garantuje...

DAČIĆ (diže dva prsta): Primedba: u alineji tri načelnog Sporazuma nema ni reči o kadrovskim rešenjima za ministarstvo policije.

KRKOBABIĆ Sr (šapuće Palmi u uho): A šta je to alineja?

PALMA (šapuće Krkobabiću Sr u uho): To ti je ono kad svi glasaju „za” a ti glasaš „protiv”, pa onda kažeš sinu: „Svi su glasali `za`, Ali Ne Ja”. Shvataš?

KRKOBABIĆ Sr (briše naočare kravatom): Ne shvatam.

KOŠTUNICA (nervozno gledajući u Palmu & Krkobabića Sr): A je l’ vas dvojica možete malo tiše? Što se Dačićeve primedbe tiče, sklon sam da je formalno prihvatim mada je praktično jasno da boljeg ministra policije svet nije video...naročito kad je reč o korupcionaškim aferama (prodorno gleda Dačića) koje su stvorile pun kufer nervoze u javnosti.

DAČIĆ (elegantno): Nije trenutak da se bavimo pojedinačnim detaljima koji još nisu rasvetljeni, predlažem da pasus četiri, alineju dva odložimo dok ne postavimo načelno opšte principe nemilosrdne borbe protiv kriminala.

ILIĆ (umorno): Šta vam znači ovo... „nemilosrdna borba protiv kriminala i korupcije”! Da odmah izbacimo ovo „nemilosrdno”, ne voli naš čovek da mu se brani da zaradi nešto sa strane, šta fali da mu damo šansu da malo popravi kućni budžet, neće država da propadne zbog dve tone cementa ili šlepera benzina. Jebeš državu koja se brani propisima. Pa, to, bre, kao ova Evropska Unija: regulativa, pravila, ugovori, memorandumi.

NIKOLIĆ (sumorno): Ovi dosovski lopovi uspeli su ponište samu suštinu krađe, Velja je tu sasvim u pravu! Nije isto kad kupiš šećeranu za jedan evro ili kad počneš da gradiš bolnicu bez dozvole...

ILIĆ (nervozno): Ma, kasnila dozvola, sestru im jebem demokratsku...

NIKOLIĆ (ledeno): Mislim da je verbalno insistiranje na apsolutnom poštenju, bar u prvoj fazi vlasti, uslov opstanka ove koalicije. Ako nam, recimo, prebace zbog Veljinog bazena, Dačićevog koferčeta ili našeg zemunskog Magistrata, pomenu Voju zbog uvoza struje ili Nikitovića zbog ovog poludelog Miškovića, uvek imamo alibi: Janušević, Kolesar, Sartid, ko je stvarno ubio Đinđića, voli narod da se vraća proverenim vrednostima. Srpski radikali nemaju ništa protiv da ova Smajlovićka i Tijanić ostanu tamo gde jesu: dok rade kako rade, ova koalicija ima opštenarodnu podršku.

KRKOBABIĆ Sr (odsutno): Ništa ne razumem. Pričamo prvo o korupciji i kriminalu, a sad se pominje taj Smajlović. Da li je on kandidat za ministra policije?

PALMA (uzbuđeno): Da mi prvo proverimo generalije tog Smajlovića pa tek onda da pričamo o kadrovskim rešenjima. Stvarno nema smisla da nam se nameću imena o kojima naša koalicija nije raspravljala. Evo ga, živ Dačić: jesmo li diskutovali o tom Smailoviću, ajde, kaži?

DAČIĆ (nasmejan): O Ljilji nismo pričali, priznajem.

KRKOBABIĆ Sr (zapanjen): Koja sad Ljilja? Pa je l’ to neko nas penzionere ovde zajebava?

KOŠTUNICA (opet ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Predlažem da napravimo pauzu, da se interno konsultujemo, ne smemo da dozvolimo da verbalni nesporazumi budu prepreka formiranju nacionalno svesne Vlade u borbi protiv lažne države Kosovo. Vidimo se za dva sata. Slažemo se? Slažemo.

KRKOBABIĆ Sr (ustaje): Ja ću malo da kasnim. Danas dele penziju, moram da čekam u banci. Čim završim, eto mene.

ZVANIČNI SASTANAK # 5: KOŠTUNICA, ILIĆ, DAČIĆ, KRKOBABIĆ, PALMA, NIKOLIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire):: Stav dva, član sedam, alineja šest našeg budućeg koalicionog ugovora pominju socijalnu pravdu. Ko se javlja za reč?

ILIĆ (analitički): Meni to sve nešto smrdi da neko hoće leba bez motike. Imaš da radiš, brajko, a ne da sediš kod kuće i pljuckaš za kompjuterom…da te jebo kompjuter.

DAČIĆ (ozbiljno): Čekajte, kolega Iliću, da objasnim. Socijalna pravda je stanje u kojem većina ili svi članovi društva imaju ista osnovna prava, mogućnosti, obaveze i socijalne beneficije. Kao ključna vrednost socijalnog rada, socijalna pravda zahteva zastupanje klijenata kako bi se suprotstavili diskriminaciji, represiji i institucionalnim nejednakostima. Mislim da sam bio jasan.

KRKOBABIĆ Sr (ulazi u salu): Izvinite, malo kasnim. U banci se otegao red, penzioneri nervozni što su im penzije sve manje. Iz baze zahtevaju pare. Bar pedeset maraka mesečno više.

DAČIĆ (ponosno): Upravo sam obrazložio koncept socijalne pravde. Do poslednjeg detalja.

PALMA (pronicljivo ignorišući Dačića): O kojim to markama govoriš, Krkobabiću?

KRKOBABIĆ (hladno): O nemačkim markama, naravno, koje druge marke voli narod?

ILIĆ (nadrkano): Pa, gde ti živiš, dilejo penzionerska! Ukinute marke pre pet godina, jesi li ti normalan? Jebote blagi bog, sa kim mi pravimo koaliciju!

KRKOBABIĆ (uvređen): Gospodine Koštunica, mi penzioneri nećemo dozvoliti da nas vređaju samo zato što nam se ponekad desi da nešto amnezijom skleroze zaboravimo. Ako su marke ukinute, neka nam se lepo kaže, ne mora kolega Ilić javno da vređa. Nisam siguran da bi gospodin Tadić bio tako nervozan u eventualnim razgovorima oko naših pet mandata.

KOŠTUNICA (pomirljivo): Naravno, Krkobabiću, naravno da ste u pravu. Velja je, da kažem, malo nervozan, čuo je da Dinkić hoće da bude ministar kapitalnih investicija pa ga je to lično pogodilo. Nego, stvarno su marke ukinute. I meni je žao, navika iz detinjstva: deset maraka, pedeset maraka, sto maraka. Znala se, prijatelju, vrednost valute. A danas? Evro. Evrolex. Lažna država Kosovo.

KRKOBABIĆ (radoznalo): A je l’ još primaju negde marke. Nešto sam čuvao kod kuće, za crne dane.

ILIĆ (zlobno): Ovo su najcrnji dani Srbije kad moram da ti objašnjavam da su evro uveli pre pet godina.

KRKOBABIĆ (diže dva prsta i gleda Koštunicu): Evo ga opet, ponovo vređa.

NIKOLIĆ (umorno): Slušaj, Krkobabiću.

KRKOBABIĆ (uplašeno): Slušam.

NIKOLIĆ (još umornije): Koliko sam uspeo da shvatim iz Dačićeve definicije, ovi tvoji penzioneri nemaju drugih zahteva nego da im se u markama poveća penzija deset, dvadeset odsto, koliko se dogovorimo?

KRKOBABIĆ Sr (brišući znoj maramicom): Dvadeset dva odsto.

NIKOLIĆ (okrutno): I ti stvarno misliš da ćemo žrtvovati nacionalno svesnu Vladu zbog tvojih 22 procenta?

KRKOBABIĆ Sr (sleže ramenima): Ne znam.

NIKOLIĆ (brutalno): Nećemo da cepidlačimo. Imaš 22 procenta, sin ti je zamenik ministra za socijalni rad, daj Nikitoviću broj žiro-računa da ti uplatimo zaostale penzije do smrti, cirka milion maraka, možeš u Ministarstvu da zaposliš do pedeset penzionera i penzionerki, dobićeš besplatna kolica na nuklearni pogon sa dve dobrodržeće medicinske sestre za tebe i sina, imaš godišnje pet dana besplatno u Bogutovačkoj banji, Velja ti daje džabe kartu za voz, banka ti isplaćuje svakog meseca po tri penzije, kupićemo ti grobno mesto, obećavamo da će ti Predsednik Vlade održati govor ako u međuvremenu capneš, na poklon od SRS imaš dve šahovske garniture, Velja će ti asfaltirati put do svake kuće koju lično odabereš, unuka će da ti radi kao voditeljka na RTS-u, komunalije više ne plaćaš, EPS te svakog meseca nagrađuje sa tri hiljade dinara zato što si se opredelio za njihove usluge, GSP ti šalje autobus kad god poželiš, u restoranu Skupštine imaš šravo da hraniš čitav Izvršni odbor s familijama. Ovo je naša poslednja ponuda. Da ili ne?

KRKOBABIĆ Sr (lukavo): I da primam „Politiku” besplatno?

NIKOLIĆ (nasmejano): I da primaš „Politiku” besplatno i da je čitaš od umrlice do umrlice!

KRKOBABIĆ (odlučno): Može. Važi. U redu. Mojih pet mandata je vaših pet mandata.

KOŠTUNICA (svečano): Sad kad smo završili sa socijalnom pravdom, da napravimo pauzu. Slažemo se? Slažemo.

TAJNI SASTANAK #3: TADIĆ, KRKOBABIĆ Sr, KRSTIĆ, ŠAPER

Pedale!

TADIĆ (oprezno): Da ne bude zabune, ovo je privatni, neformalni susret, slučajno smo se sreli trčeći po Košutnjaku.

KRKOBABIĆ Sr (zabrinuto): Ali, ja ne trčim, jedva hodam.

TADIĆ (u speedu, muški ga udarajući po ramenu): Možete vi to, Krkobabiću, možete. Izgledate kao mladić, vitki, elegantni, snažni, nikad vam ne bih dao devedeset.

KRKOBABIĆ (stidljivo). Sedamdeset osam i po.

TADIĆ (nasmejano zdrav): Srbija nema vremena za izbornu matematiku, Krkobabiću. Ja nemam vremena. Valja okretati pedale za Evropu. Ako stanemo, gotovi smo.

KRKOBABIĆ (još stidljivije): Da budem iskren, mrzim bicikl. Jednom me je jedan biciklom udario kad sam bio mlađi, bacio u jarak i pobegao.

TADIĆ (uverljivo): Ali, sad je čas, čika Krkobabiću, da pobedite strah. Da se pridružite snagama koje brzo hitaju u Evropu, tamo gde caruje socijalna pravda.

KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Da vozim bicikl?

TADIĆ (nestrpljivo): Figurativno, naravno, da budete karika u lancu koji će nas zauvek vezati sa Evropom, na principima socijalne pravde.

KRKOBABIĆ Sr (sumnjičavo): A što ste zapeli za tu socijalnu pravdu?

TADIĆ (defanzivno): Želeo sam da verujem da je vašim generacijama stalo do mogućnosti da svoje poslednje godine provedu u bezbrižnom miru, bez finansijskih trzavica.

KRKOBABIĆ Sr (prodorno): Kakve poslednje godine?

TADIĆ (panično): Poslednje godine nesigurnosti. Jer ono što Evropska Opcija nudi jeste da okrećemo pedale...

KRKOBABIĆ Sr (uvređeno): Na pamet mi ne pada da okrećem pedale u ovim godinama.

TADIĆ (uporno): O pedalama govorim metaforički, naravno.

KRKOBABIĆ (zabrinuto): Šta ste navalili s tim pedalama, čoveče! Šta vam je jutros?

TADIĆ (odsečno): Dozvolite da objasnim. Ako vozimo bicikl...

Pedale!

KRKOBABIĆ Sr (plašljivo se okreće i gleda oko sebe): Predsedniče, ko je onaj čovek na biciklu iza nas?

TADIĆ (lakonski odmahuje rukom): Nebojša Krstić, moj savetnik za medije.

KRKOBABIĆ Sr (pronicljivo): A što tako veliki čovek vozi tako mali bicikl?

TADIĆ (crveni): Lakše mu je da okreće pedale.

KRKOBABIĆ Sr (pokazuje rukom): A ko je onaj čovek koji čuči na drvetu?

TADIĆ (užurbano): Srđan Šaper, pi-ar kampanje.

KRKOBABIĆ Sr (u šoku): Pijan? Od ranog jutra? Nije čudo što je na drvetu.

TADIĆ (besno): Nije pijan, nego pi-ar. A sa drveta pazi da nam se neko ne umeša u ovaj neformalni razgovor.

KRKOBABIĆ Sr (odbrambeno): Nema potrebe da ga branite ako je pijan. Mi penzioneri znamo šta je pošast alkohola.

TADIĆ (hvata Krkobabića za ruku, diskretno se okreće i poziva Krstića da požuri): Čika Jovo, dozvolite da vas nešto pitam?

KRKOBABIĆ Sr (očinski): Reci, sinko.

TADIĆ (poverljivo): Jesu li vam nešto ponudili za ovih pet mandata?

KRKOBABIĆ Sr (skrušeno klimnu glavom): Nešto malo...tek se razgovara o detaljima.

TADIĆ (radoznalo): Možda EPS? „Politiku”? JAT? Već vas vidim kako avionom obilazite čitav svet, šireći istinu o socijalno odgovornoj Vladi...

KRKOBABIĆ Sr (uplašen): Jeste, daju mi struju i novine... ali...

TADIĆ (brzo): Ja nudim tri odsto EPS-a u kešu, sad, odmah!

KRKOBABIĆ Sr (zbunjen): U markama?

TADIĆ (zbunjeniji): Koje sad marke?

KRKOBABIĆ Sr (ljut): Ja vas, mladiću, ništa ne razumem. Marke, nemačke.

TADIĆ (okreće se Krstiću): Dođi, molim te, pomozi mi u prevodu.

*Sve se zbilo u deliću sekunde. Visoki Krstić na malom, dečjem biciklu na nizbrdici Košutnjaka izgubi kontrolu nad pedalama; pokuša da održa ravnotežu, poče da viče „Čuuuuvaj!“, Tadić se skloni u poslednjem trenutku, ali ne i Krkobabić Sr koji je kao ukopan stajao. Krstić i bicikl odbaciše predsednika PUPS-a u jarak: Tadić poče da beži koliko ga noge nose, sa drveta pade Šaper, otrese prašinu i poče da trči za predsednikom; iza njih dvojice, hramajući, išao je Krstić noseći polupani bicikl u ruci. Neka ptica je pevala, remeteći blagougodnu tišinu šume presečenu Krkobabićevim urlicima bola.

ZVANIČAN SASTANAK #6: KOŠTUNICA, KRKOBABIĆ Sr, KRKOBABIĆ Jr, RADE BULATOVIĆ

KOŠTUNICA (ustaje i rukama pokazuje prisutnima da se smire): Moram da pitam prisutne zbog čega je Krkobabić u zavojima? Šta se dogodilo?

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!!

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da su ga napali biciklom.

KOŠTUNICA (iznenada vrlo zainteresovan): A gde su ga napali?

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*$#“

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Bio je na livadi, usred Košutnjaka, u mirnoj šetnji među poljskim cvećem.

KOŠTUNICA (razumno): Ali, otkud biciklista na livadi, ničim izazvan?

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!*

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita.

KOŠTUNICA (vrlo, vrlo zainteresovan): A da ovo nema veze s formiranjem Vlade? Da nije bio pokušaj ubistva?

KRKOBABIĆ Sr (odrečno se vreteći ispod belih čalmi): #“!/&%*

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata misli da je to bio neki narkoman. Bio je prosed a onaj drugi vozio mali bicikl.

KOŠTUNICA (detektivski zanesen): Znači, bila su dvojica.

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*!!

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Trojica. Treći je visio na drvetu.

SAMARDŽIĆ (vispreno): Otkud drvo nasred livade?

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): To se i tata pita.

KOŠTUNICA (razmišlja): A da pozovemo Đorđa Vukadinovića da nestranački analizira ovaj livadski incident?

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*“

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata se seća da su obojica govorili nešto o pedalama.

PALMA (udari se o čelo): I meni je govorio o pedalama dok sam bio u Zoološkom vrtu!

KOŠTUNICA (analitički): Ovo je otišlo suviše daleko da bi bilo istinito (okreće se mlađem Krkobabiću). Pitaj oca da li je možda video slona? Ili Tadića na slonu? Ili slona na Tadiću?

KRKOBABIĆ Jr (pita oca): $#(/&==*???

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Nije bilo slona, ali je onaj na drvetu bio pijan.

RADE BULATOVIĆ (profesionalno): Služba preuzima slučaj. Nećemo dozvoliti da nam Livadsko-

Otkud slon na livadi?!

slonovska mafija onemogući stvaranje nacionalno svesne i socijalno odgovorne Vlade.

KRKOBABIĆ Sr (mrmlja ispod belih čalmi): #“!/&%*

KRKOBABIĆ Jr (prevodi): Tata kaže da je na livadi možda bio slon, ali ga on nije video jer je bio u jarku.

KOŠTUNICA (odsečno): Sa slonom ili bez slona, Srbija će dobiti Vladu! Hanibal Ante Portas!

Zaštićeni svedok

oko 1.000

Šešelj: Vojska RS nije počinila genocid u Srebrenici

Autor: Beta | 28.05.2008 - 18:40

Optuženi Vojislav Šešelj tvrdio je danas pred Haškim tribunalom da je "laž" da su snage Vojske Republike Srpske počinile genocid nad Muslimanima u Srebrenici u leto 1995. godine.

Tokom unakrsnog ispitivanja svedoka optužbe Andraša Ridlmajera, Šešelj je rekao da je "laž" da je u Srebrenici ubijeno 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka zato što je "ekshumirano 2.500 tela, od kojih je streljano oko 1.000, a ostali su bili ubijeni u borbi".
"To je opšteprihvaćena laž koju šire neka sudska veća i neki tužioci Tribunala i koju su prihvatili zapadni mediji... Ta laž poslužila je kao temelj za skandaloznu presudu Međunarodnog suda pravde kojom je proglašen genocid...To je laž zato što nije streljano 8.000 muškaraca, a čak i da jeste, to ne bi bio genocid zato što su svi streljani bili muškarci i vojni zarobljenici... Streljano ih je oko 1.000", kazao je Šešelj.

Tužilac Deril Mandis uložio je prigovor na Šešeljevo ispitivanje, tvrdeći da je genocid u Srebrenici potvrđen presudom Tribunala u procesu protiv generala VRS Radislava Krstića, ali da to nije bio predmet iskaza svedoka Ridlmajera koji je govorio o uništenim džamijama tokom rata u BiH.
Generala Krstića, sud u Hagu je pravosnažno osudio na 35 godina zatvora zbog pomaganja u saučesništvu u genocidu nad srebreničkim Muslimanima.
Da je u Srebrenici VRS počinila genocid, presudio je prošle godine i Međunarodni sud pravde koji je Srbiju proglasio odgovornom što to nije sprečila, a počinioce kaznila.

Stranka koja pravi vladu

Lider radikala Vojislav Šešelj iskoristio je sudnicu Haškog tribunala da ponovo uvredi sećanje na prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića i glorifikuje zločin. Šešelj je izjavio da Zvezdan Jovanović, osuđeni ubica premijera Srbije Zorana Đinđića, zaslužuje „slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji“. Još jednom je šokirao demokratsku javnost, ali ne i nove političke partnere, jer se niko iz Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije nije ogradio od njegove izjave.

Šešelj, koji se u haškoj sudnici odnedavno predstavlja kao „predsednik stranke koja u Srbiji pravi vladu“, juče je tokom unakrsnog ispitivanja svedoka optužbe izjavio: „Ja verujem da je Zvezdan Jovanović lažno optužen, a da nije - uživao bi slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji. Inače, prvostepeni sud u Beogradu osudio je Jovanovića na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Đinđića.
Ovo nije prvi put da Šešelj slavi ubistvo političkog protivnika i nipodaštava presude srpskih sudova. Već je poznata njegova izjava data Specijalnom tužilaštvu tokom istrage za ubistvo Đinđića kada je rekao: „Lično sam bio srećan kada sam čuo o Đinđićevoj smrti.“ Njegov stav sa njim dele i lideri njegove stranke. Tomislav Nikolić je ostao zapamćen po svojevrsnoj najavi atentata na premijera: „I Tito je pred smrt imao problema s nogom“, kao i konstataciji „Zaslužio je to što mu se dogodilo.“

javni servis

Aleksandar Tijanić, direktor RTS-a, juče se fizički obračunao sa Robertom Tomašom (34), aktivistom izbornog štaba LDP-a, ispred cvećare u Ulici Ljutice Bogdana u centru Beograda.

Prema Tomaševoj verziji događaja, Tijanić je počeo da ga udara dok je sa suprugom sedeo u kolima ispred cvećare, dok Tijanić tvrdi da je pripadnik LDP-a nasrnuo na njega. Očevidac Marko Radulović, radnik u obližnjem marketu, potvrdio je za „Blic“ Tomaševu verziju događaja.
Tomaš, koji je član SDU i u izbornom je štabu LDP-a za Voždovac, opisao je ceo događaj za „Blic“.
- Stajao sam na Auto-komandi, jeo pljeskavicu, kada sam video Tijanića kako izlazi iz cvećare, prepoznao sam ga i namrštio se. Supruga mi je rekla da uđem u kola i pustim to. Okrenuo sam se prema njoj i rekao: „Ma, ko ga j... „, i ušao u kola. Tijanić je, izgleda, to čuo, jer je počeo da me psuje. Krenuo je prema meni i napao me. Koliko se sećam, pre toga sam ustao iz vozila, ali sam pod njegovim udarcima pao na sedište - priča Tomaš.
On navodi da mu je Tijanić zadao seriju udaraca, a da on nijednom nije uzvratio.
- Udarao me je po glavi i rukama jer sam se njima zaklanjao. Rekao sam mu: „Ne bojim te se“, a mojoj supruzi viknuo da zove policiju. Nastavio je da me udara, pa sam ponovo rekao: „Ne bojim te se, pusti me da izađem iz kola“. Uspeo sam da izađem iz kola, a on se odmakao od mene. Prišla je još jedna žena iz njegovog džipa i jedan muškarac. Oni su, zatim, ušli u džip i odvezli se. Dosta ljudi je gledalo sve to i zamolio sam ih da ostanu. Najviše me je razočaralo što su svi rekli da imaju svoja posla. Samo je jedan očevidac policajcima ispričao šta se dogodilo. Policajci su mi rekli da idem u Urgentni centar, jer mi je curila krv iz nosa, a i čelo mi je bilo crveno - opisuje Tomaš ovaj događaj. Posle pregleda u Urgentnom centru, otišao je u policiju i prijavio slučaj.
Očevidac Marko Radulović na sličan način opisuje ceo incident.
- Nalazio sam se ispred prodavnice kad sam čuo Tijanića kako viče: „Koga ti prozivaš iz auta?“ Prišao je potom automobilu „fijat marea“, koji je bio parkiran ispred cvećare, otvorio vrata i počeo da udara čoveka koji se nalazio na mestu vozača. Udarao ga je pesnicama po glavi i šamarao i nije mu dozvolio da izađe iz automobila. Mladić koji se nalazio u „fijatu“ nije pokušao da uzvrati, već se samo zaklanjao rukama. To je trajalo nekoliko minuta, a onda je Tijanić seo u kola i odvezao se - kaže Radulović.
Ovo je već drugi incident direktora RTS-a sa članovima LDP-a. Pre tačno mesec dana u beogradskoj Palati pravde Tijanić je udario Miloša Lukovića (27).

http://www.blic.co.yu/

ne volim zeleno

Čestitam mojoj mami rođendan. Nikad ti niko nije preko bloga čestitao rođendan, majka. :)
Čestitam Danilu što je napravio blog sa jednom čestitkom . :)
Čestitam Atajlo stoti post kad ga napiše. :)
Umorile su me političke teme, predizbori i izbori mada su tek za skoro mesec dana.
Potražiću nešto na čemu se odmara oko.
Smešno je jeste.
Od nas zavisi da li ćemo ili nećemo lipsati dok ne stigne.
Mama, Dali, Atajlo..
Ovo vam je poklon od mene. Zelena otava. :)

................................................

Beograd za postčetnike

Petar Luković

Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992) U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan "Kreativni rukopis" bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje - autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao "turske kioske", tvrdeći da je "islamska arhitektura" tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu - zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume - rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili "muslimane", malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći - krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: "Odavde počinje SAO-teritorija." Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca - opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik "Crvene galerije", tako se zvaše galerija u Titovoj? - povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija - rata nije moglo biti! Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992) Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od "naših" aščinica - između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete - mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se - ozbiljno - spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska... sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse. Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992) Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su - pamtim - vesti da se "muslimani zvani balije" (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu "srpsku zemlju". Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da "štite srpski narod" postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o "masakrima nad Srbima", o "islamskim ratnicima", o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o "humanom preseljenju"; sećam se - krajem marta 1992 - netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu "balijsku pičku", "to govno", "tog pedera" koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku. Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati - osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva) Rat u Sarajevu - za mene u Beogradu - počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih - među kojima sam i ja - čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno - da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi - preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika - predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović - ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti - da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih - imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim "m") i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka - svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo - šta god ono značilo - predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava - mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju! A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na "Beogradskom krugu", tekstovi u nezavisnim medijima - Vreme, Naša Borba, B92, Republika - davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica! U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993) Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana - bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom - desetinama mrtvih i ranjenih - potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja. Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva - ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o "navodno bombardovanom gradu": ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi - seku im glave (sve primeri iz srpske štampe). Zato je Sarajevo - u najgorim godinama opsade - postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono što se dešava nikakve veze s ratom ima - likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti! Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993) Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno - a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili "čišćenje terena" u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: "Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv 'etničko čišćenje' i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.") Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše - a kamoli konclogori - većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora - gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže - reći će vam - nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine? Srbi nemaju ratnih zločinaca.(Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika) Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih "sarajevskih godina" bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: "U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve", a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: "Objektivni su oni koji su na našoj strani." Pominjem ovu dvojicu - srećom po sve nas: rahmetli ludaka - samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali "novinarstvo" koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića - RTS direktora u godinama opsade - na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i - zanimljivo - tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: "Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?"), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić... spisak je predug čak i za Haški tribunal. U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina - po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila - bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: "Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna... Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale." Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993) Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom - nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume - od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada... taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno - negde u svetu - srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi - apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida. Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme - tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika - publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme - daleko od onog što sam zamišljao - može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku - s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji - pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su - tobož - da vaspostave "ravnotežu" kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog! Kad se taj intervju pojavio - Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio "reputaciju" u gradu iz kojeg je pobegla. Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano - čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: "O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem." U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu - a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998) Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani - u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak "fronta". Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali - palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila. Koliko god iracionalno izgledalo - osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu. Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji - Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga... ima ih na stotine - možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti. April 2002. Dani, specijalni broj, Sjećaš li se Sarajeva, 03.04.08.