 |
Piše: Vesna Pešić
U Srbiji se za vladare uvek nađu nekakvi izgovori. Bolji su u prirodi nego na ekranu. Nekada se govorilo „eh, kada bi Tito znao za ovo“, nego, eto, ne zna, pa zato stvari idu loše. Za Miloševića se govorilo da je za sve kriva njegova žena: on je dobar, a još je i bolestan, ima „visok šećer“, a taj visok šećer je dobio jer se žrtvuje za srpski narod. Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni „cvet ne bi zgazio“. Ako po neki cvetić i zgazi, najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već mu to što priča šapuće Šaper. A mora se, dešava se, pragmatična politka svašta traži od vođe koji pravi proevorpsku vladu.
Postavlja se pitanje, kako neko može stalno da se šminka? Ima li momenta bez šminke? Ako je Boris Tadić stalno pod šminkom, onda mu je šminka priroda. Nema sakrivene prirode koja je dobra, nego to što vidite i čujete, to vam je prirodna „šminka“. Kako se vidi to da je šminka isto što i priroda? Šminka u politici mora da bude funkcionalna. Ako se pređe ta granica funkcionalnosti, tj. da nečemu služi, onda znači da progovara priroda, čisto lice bez i trunke šminke.
Pravljenje vlade je pragmatična stvar, pa je šminka potrebna samo toliko koliko da se obave pristojni razgovori sa partijom koja je upropastila zemlju tokom devedestih godina. Shvatamo za toliko. Znamo da treba da se nude i kule i bregovi. To je već uobičajena stvar kod podele plena, tj. kada se pravi vlast. Ali, izgleda da se ne radi o tome o čemu smo mislili. Predsednik ne obavlja tu uobičajenu i pragmatičnu stvar. Kada on danas kaže „stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali 90-ih godina i nađite zajedničko rešenje za bolju budućnost", malo je stvar preglumio. Ali kada kaže da su “DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri stranaka nisu među njima i da obe imaju svoj bol, ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanima Srbije”, to ne može biti šminka, nešto funkcionalno i pragmatično, nego namera da se sačuva i obodri ono što je bila suština devedesetih godina. Tadić neće da ta prošlost bude mrtva. Pretrajaće tako što će se Milošević izjednačiti sa Đinđićem.
Ovo nije Šaper, ovo je on sam. Za stvaranje vlade sa SPS-om nije potrebno iskazati poštovanje Slobodanu Miloševiću. Još manje se za taj posao traži da se smrt diktatora i masovnog ubice izjednači sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije, Zorana Đinđića. Posle ove spontanosti, više nema mesta Tadićevoj rečenici u kojoj konstatuje da je dobijena “istorijska pobeda”. Građani jesu na izborima rekli da neće devedesete i za to su glasali. Oni su se odrekli srpskog nacionalnog programa koji muči i uništava ovu zemlju već dva veka. Ali, sad Tadić ima problem. Ne zato što će da pravi koaliciju sa jednom malom strankom preostalom od Miloševića, nego zato što on sa glavnom temom tih devedestih nije raskrstio.
Izgleda da se ne radi samo o famoznoj matematici koja ga tera u jednu neobičnu koaliciju da bi spasao proevropsku vladu. Matematika mu dobro dođe da spase srpski nacionalizam od poraza koji se na majskim izborima dogodio.
*Tekst objavljen na http://pescanik.net/content/view/1185/97/
No comments:
Post a Comment