UHAPŠEN RADOVAN KARADŽIĆ

PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Savet za nacionalnu bezbednost saopštio je u ponedeljak uveče da je haški optuženik, bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, uhapšen.

e-Novine

Kako se navodi, akcijom srpskih službi bezbednosti, nekadašnji lider bosanskih Srba je lociran, lišen slobode i priveden istražnom sudiji Veća za ratne zločine u Beogradu, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.

U saopštenju Pres službe predsednika Srbije se, međutim, ne navodi kada i gde je Karadžić uhapšen.

Vest o hapšenju Karadžića sa naznakom breaking news javio je i CNN, koji prenosi izjavu Serža Bramerca, tužioca za ratne zločine Haškog tribunala:

„Kolege iz Beograda su me obavestile o uspešnoj operaciji hapšenja Radovana Karadžića. Želeo bih u ime Tužilaštva da čestitam srpskim vlastima, a pogotovo Savetu za nacionalnu bezbednost i Akcionom timu tužilaštva za ratne zločine na hapšenju.”

Bramerc je dodao da je ovo važan dan za žrtve i međunarodnu zajednicu, koje su čekale više od decenije na ovo hapšenje. ‚

Kako redakcija našeg portala nezvanično saznaje, Radovan Karadžić uhapšen je u ponedeljak uveče na Vračaru, u centru Beograda, u iznajmljenom stanu koji se vodio na tuđe ime. Izvori bliski našem portalu potvrđuju da je bivši tim Bezbednosno Informativne Agencije (BIA) pod upravom Radeta Bulatovića završio glavni deo posla oko hapšenja Radovana Karadžića: jedino što je bilo potrebno jeste da sa vlasti ode Vojislav Koštunica koji se vehementno opirao hapšenju Radovana Karadžića.

Inače, u toku su privođenja na beogradskom Trgu republike nekolicine demonstranata koji su nezadovoljni zbog hapšenja jednog od najtraženijih Haških begunaca. Nešto posle dva sata iza ponoći jake policijske snage rasterale su bez primene sile okupljene demonstrante koji su se okupili u centru grada po jakoj kiši.

Svi mediji su preneli da se Karadžić nalazi u zgradi Specijalnog suda, da mu se proverava identitet putem DNK analize, i da će mu u utorak ujutru biti uručena optužnica Haškog tribunala.

e-Novine

Borka PAVIĆEVIĆ

Intervju: Borka Pavićević

TELESNO SMO ZAVISNI OD POLITIKE

U pitanju je jedan politički, pragmatični trenutak pravljenja ovakve koalicije. Ali zašto se to pretvara u moralno pitanje? U čemu je problem? Ni Srebrenica nije samo moralističko pitanje, nego je i istorijsko, političko... a ispada da je to samo moralistički problem jednog određenog kruga ljudi. Zašto se sada moraju ljubiti i grliti? Zašto se dodaje moralno objašnjenje nečemu što može biti liberalna, pragmatična, interesna koalicija.

Razgovarao: Dejan Kožul

Fotografije: Dragan Kujundžić

Obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici, u Beogradu, proteklo je bez incidenata koji su krasili dosadašnja slična okupljanja. Grad nad kojim se donedavno nadvijala radikalska vlast i koji još ne zna ko će da rukovodi njime, pokazao je drugačije lice u noći kada su se na Trgu Republike okupili predstavnici nevladinih organizacija, koji su uz pomoć Majki Srebrenice pozvali Beograd i njegove građane da osude zločine nad Bošnjacima. Incidenata nije bilo, iako je poneki prolaznik znao da opsuje i uputi koju pogrdnu reč okupljenima.

Među njima bila je i Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, jedne od retkih ustanova zdravog razuma koja od 1994. godine pokušava da dekontaminira zatrovane umove. Neposredno pred rešenje pitanja vlasti u Beogradu i na dan srebreničke tragedije, razgovarali smo sa Borkom Pavićević o Beogradu, njegovim stanovnicima i o povratku SPS, pomirenjima...

* Utisci nakon obeležavanja srebeničke tragedije se još nisu do kraja slegli, ali čini mi se da su Beograđani ovog puta bili poprilično indiferentni prema porukama koje ste upućivali vi i Majke Srebrenice sa video bima. Šta je gore, indiferentnost ili reakcija koja je do sada krasila slična okupljanja?

Mislim da je to složen problem, a naš posao je da ga usložavamo, a ne pojednostavljujemo. Ima puno ljudi koji vole crno-bele slike. Možda je tako lakše. Postoji imperativ za suočavanjem sa prošlošću, ali 'ajde da promenimo tu frazu, jer zagađuje teren. Dakle, u pitanju je jezik kojim govorimo i koji pokazuje koliko mi mislimo, odnosno ne mislimo, dok govorimo. To šta je zajednica sećanja ili to što formira kolektivno sećanje je dosta važno, baš kad se radi o identitetu, o čemu se govori na pogrešan način. Setila sam se Ibzenove rečenice: „Čovek se seća najviše onoga što je izgubio”. Tamo gde je trauma onoga što je izgubio tu se nalazi njegova moć. To je komplikovan problem. Pođimo od najdirektnijeg - izručenja Mladića. Nije u pitanju samo izručenje, nego i znanje o činjenicama. Kad je reč o rekonstrukciji prošlosti, mogli bismo da napravimo dobru istoriju Beograda od 5. oktobra nadalje preko onoga šta se naziva događajem - kad bismo se pozabavili mostovima i targetom za vreme bombardovanja, pa petim oktobrom, pa pogledamo Đinđićev atentat, sahranu, pa onda mitinge, pa sahranu Slobodana Miloševića od Skupštine do Muzeja 25. maj, pa pogledamo Beograd na dan proglašenja nezavisnosti Kosova, pa onda da se vratimo na događaj od četvrtka uveče i obeležavanja Srebrenice.

Kad bismo napravili jednu analizu svih tih događaja, mogli bismo da kažemo nešto o sebi. Postoji taj korpus prošlosti koji je dosta važan da bi ljudi znali ko su im mama i tata, šta su dobili, šta izgubili, čega se oni sećaju, šta je to pojedinačni identitet, koji ne mora da ponavlja kolektivni, ali je vrlo važan. Sad postoji ono što se zove budućnost, pa smo došli do pomirenja. Neko je rekao da budućnost počinje sada. Kako misliti jedno i drugo? Odnosno, opet postoji crno-bela slika - ako mislim prošlost, ne mislim budućnost i obrnuto. Mislim da to nije rastavljeno, to je problem kontinuiteta koji smo u stanju da uspostavimo pre svega misleći o tome ili imajući neki empatijski princip.

* Hoćete da kažete da idemo u budućnost, okrećući leđa prošlosti, pa su zato prolaznici i bili tako ravnodušni?

Primećujem ta dva momenta. Kada smo obeležavali desetogodišnjicu, onda je tu bilo i suzavca i svega. U četvrtak je bilo mirno, nije bilo incidenata. Govorimo u kontekstu jednog i drugog vremena. To nije generacijsko pitanje, kako mnogi misle. Ima mladih ljudi koje to isto interesuje. Ostali samo žele priključenje Evropi, a to su za njih nova radna mesta i investicije. Nije Evropa samo to. U našem slučaju, u EU se ulazi i po cenu, s jedne strane zahteva za hapšenjem i otvorenošću naroda prema prošlosti i budućnosti. Tako nam govore da je dosta više istorije, zarobljeni ste u tom vremenu i prostoru, a sa druge strane nam kažu da ne možemo u Evropu ako ne isporučimo Mladića. To su ti dvostruki aršini, bez ozbiljnog promišljanja o svojoj sopstvenoj situaciji i o tome šta je Evropa danas. Ona raspolaže takođe velikim brojem sličnih pitanja i osnovno šta mi možemo da ponudimo Evropi jeste iskustvo te prošlosti. Mišljeno, napisano, sadržajno... jer mislim da je to zanimljivo za budućnost Evrope i zbog toga ne smemo da joj okrećemo leđa.

* Evropi mi dođemo poput kunića. Mislite da na našim greškama mogu mnogo da nauče?

Mogu i da nauče i da na miru razmišljaju šta se to dogodilo, šta može da se dogodi i na koji način može da se pokrene mržnja, nacionalizam, ksenofobija... Nisu to jednosmerne stvari, kao što se često interpretira.

* Okolnosti u kojima živimo već godinama retko koga mogu da učine apolitičnim. Dakle, mnogi imaju određene stavove o stvarima poput srebreničke tragedije, ali oni ovoga puta nisu bili vidljivi. Zašto?

Mi smo zaronjeni u politiku jer je život toliko zavisan od politike i to svakodnevno, u telesnom smislu. Ako nisi tu, nešto će se dogoditi, neko će nešto premestiti, iseći neko drvo, neko će vam sagraditi u dvorištu garažu... Stalno moraš da intervenišeš u stvarnosti da ona ne pojede sećanje ili budućnost, stalno moraš da se boriš za dnevni trenutak. Iz te telesnosti ide zanimanje za ono neposredno, ono što je tu, a ono što je malo dalje, kao Srebrenica, ne postoji, kao što ne postoji ono šta je unazad dalje. Ali ne postoji ni unapred, već postoji samo sad. Srebrenica je konkretan, činjenični događaj... Kuda ovi ljudi marširaju, iz kog do kog mesta, šta je zapravo uradio Naser Orić, šta je uradio Ratko Mladić, u kom času je to bilo... Sve to je nužno ispričati da bismo mi znali uzroke i posledice onoga šta se dogodilo, i to ne samo da se ne bi ponovilo, već da ne bismo bili neozbiljni prema žrtvama. O tome moramo da pričamo zbog našeg mentalnog zdravlja.

* Kad smo već došli na teren politike, socijalisti su se vratili i to potpomognuti ljudima iz DS, stranke koja je bila glavni krivac i za njihov pad. Moguće je da će sarađivati i u Beogradu. Kako vi gledate na to?

U pitanju je jedan politički, pragmatični trenutak pravljenja ovakve koalicije. Ali zašto se to pretvara u moralno pitanje? U čemu je problem? Ni Srebrenica nije samo moralističko pitanje, nego je i istorijsko, političko... a ispada da je to samo moralistički problem jednog određenog kruga ljudi. Zašto se sada moraju ljubiti i grliti? Zašto se dodaje moralno objašnjenje nečemu što može biti liberalna, pragmatična, interesna koalicija.

* To i jeste neka vrsta definicije politike.

Tako je. Baš me zanima da li ih je stid, pa slušamo moralno zasnivanje takve koalicije. Zašto svi moraju da padaju u zagrljaj? Šta je to? Nesigurnost u politici? I mene to jako zanima. Da li politika kod nas mora da ima taj mitološki karakter? Na sličan način postoji i kosovski mit.

* Beograd je platio danak tog kosovskog mita na dan proglašenja nezavisnosti. Koliko je i to slika grada?

Beograd je crni flor, žuta traka, ono gde je pokazao da je na strani protiv rata, na strani komšija, ljudi koji su u opasnosti, ljudi koji se proganjaju... To je smisao metropole. Smisao metropole je i da bude otvorena za sve, da protestuje i da se buni protiv svega šta se dešava...

* Menja li Beograd ljude koji dolaze tu da žive?

Menja i to je bitan trenutak, jer u tom trenutku ih čini kreativnim i onima koji doprinose gradu. To je zajednički proces. Neko će ipak optužiti izbeglice za divlju gradnju i da se ne prilagođavaju. To nije do njih, već je pitanje opština koje dozvoljavaju divljanje. Ovde se često raspravlja o ukusu, ali to je sporedno. Stvar je infrastrukture. Neka ta kuća bude bilo kakva, ali odmakni je od puta. Šteta je u oduzimanju prostora, u neotvaranju nove infrastrukture. Potreban nam je još jedan Novi Beograd, a ne skalamuteriju od Zemuna. Te dve opštine predstavljaju razliku između modernizma i lopovluka.

GRAĐANI SUVERENIJI OD VLASTI

* Koji period rada CZKD je bio najopasniji?

Najstrašnija faza je upad policije posle intervencije NATO. To je bila vrlo dramatična faza. Mi smo bili peta kolona u kulturi i politici i da nismo imali ukrajinsku izložbu, pitanje je šta bi se dogodilo.

* Taj period je ipak bio poprilično inspirativan i kreativan.

Iz kritične pozicije se može stvoriti velika afirmacija. Mi smo odigrali ovde klasične evropske i srpske pisce, pa dobijamo neviđeni paradoks kada vidimo kojim kulturnim kontinuitetom smo se bavili. Da odigramo Stefana Stefanovića, Ivana Čolovića, Kamija, Dostojevskog i Šekspira. Dosta je važno da smo 2001. godine uradili modernu - „Pitanje nacionalnog identiteta”. To je bio veliki projekat i posle svega, čini mi se da je bio jako značajan, iako možda nije bio percipiran tako. „Dosije Srbija” je takođe bio značajan, o čemu su mnogi počeli da govore posle Đinđićevog ubistva. Ova institucija je nezavisna u svakom smislu i od nje bi se moglo više tražiti. Dubravka Stojanović govori o tome zašto institucije ne nadžive svoje tvorce, što bi bilo dobro, jer to omogućava kontinuitet. Ovo je jedna od ozbiljnijih institucija društva koje je još uvek vitalno. Civilno društvo i građani su još uvek suvereniji od svojih vlasti i to je veliki problem. Koraks je to fenomenalno opisao svojom karikaturom gde veliki građani gledaju male političare.

* Lopovluka u Beogradu ipak ima ne sve strane. Nije samo Zemun žrtva takve politike.

To je strašno. To nema veze ni sa tim što su izbeglice došle u Beograd, pa su sada oni krivi jer su zidali kuću. To je političko pitanje. Ovo nije selendra u Švajcarskoj. Beograd je metropola, ali u tom smislu da ima puno ljudi sa puno različitih imena i prezimena, što mu je osnovna tekovina. Ovo je ipak glavni grad dve bivše Jugoslavije i Beograd je grad koji je najvećem delu nastao u vreme obe Jugoslavije i to od grada na tri čaršije. Mislim da ljudi koji vode grad moraju pre svega da znaju mnogo o gradovima, o zidanju...

Nedavno su mi objašnjavali, prilikom asfaltiranja ulice, da ima jedna ekipa koja pravi put, a druga koja pravi trotoar, a ne znamo šta ćemo sa onim kanalima koji se podležu između. Setila sam se tada da faraon prvo uči sve o kamenu. U tom trenutku, on je isti kao svaki drugi radnik, dok ne nauči da pravi sebi grobnicu. To je svest o tome šta će doći posle nas. Vladajuća struktura mora da bude vođena idejom o gradu, nekim znanjem o gradu, koje je filozofsko, urbanističko, prostorno, vremensko... To mora da bude neko ko zna međunarodne odnose, položaj svoje zemlje, neko ko zna šta je grad, kako da poveže apstraktne ideje sa konkretnim životom, da zna šta je plod liberalne ekonomije, na koji način se kontroliše...

* To ipak nisu principi kojima se vodi Beograd i drugi gradovi u Srbiji?

Jako teško podnosim dve reči - odraditi i ispoštovati. To je nešto što ne postoji. To znači odjebati posao. 'Ajde nas dvoje ovo da odradimo i idemo na Zlatibor ili da ispoštujemo Đinđića ili Srebrenicu... Ne možemo ništa ispoštovati za dva minuta. Ne podnosim ni sledeće odgovore/pitanja: Radio sam svoj posao, izvršavao sam svoju dužnost, samo radim ono što su mi naredili, ja nemam pojma, pitajte šefa, tako su mi rekli, to nije moj posao, zašto tebe koja se baviš pozorištem interesuje kako izgleda park, gde i kako se prave crkve, da li se zidaju crkve bez vere i da li se zidaju pozorišta bez njihove unutarnje rekonstrukcije, zašto nešto liči jedno na drugo, šta je princip autorstva... Ja ne mislim da se kultura sastoji samo iz scensko-umetničke delatnosti. Mora da postoji ideja i o drugim stvarima. Neko mora da pozove ljude, da vidi sa kojim ljudima radi, mora da se odustane od tog principa - odraditi i ispoštovati, već da se pređe na princip gde si misli kao celina. To je ono što čovek mora da vidi kada hoda ulicom.

DANAS/CORAX

* Jeste, ali grad se vodi upravo principima – odraditi i ispoštovati.

Na Novom groblju su iskopani novi grobovi i skraćene su staze između grobova, a te staze kao vode ka nebu. Čovek koji misli o nebu ne može da krati staze i znam da on ne misli o nebu. To je isti princip kojim se seku ulice i prave parkirališta. Između auta i groba ne postoji velika razlika. Ne sviđa mi se ideja da se trpa sve na ulice. Ja sam osoba koja se seća lipa u Beogradu. Nije bilo veće sreće od hodanja ulicama trotoarom. Mogli smo disati otvoreno, imali smo budućnost, divili se nečemu... Odjednom, ne možeš da ideš nigde, nema koraka, umrtvljeni smo, hodaš tamo gde gledaš, a ako skloniš to što gledaš, onda hodanje nema smisla. Možemo da idemo u gym. Ne volim što se ograđuju parkovi, ne volim što se seče... Rekli su da će se parkovi osvetliti jer tu ne treba da se skuplja ko zna ko. E pa treba! Park služi za ljubljenje, a ne za reflektore i za prolaz. Park je i tajna. Naravno, takvo ponašanje je i pitanje nasleđa, pitanje transformacije bivše socijalističke imovine, čemu je služio i rat.

* Ta transformacija još nije završena i dok god je tako, u velikom smo problemu.

Nije. E sada smo u trenutku kada će oni koji formiraju vlast izvršiti transformaciju do kraja. Tu se uzima kolač i dok se ne reši, vladaće principi – odraditi i ispoštovati. Onog trenutka kada počne da funkcioniše u pravcu zadovoljenja građana, onda je to tačka gde Beograd treba da ide. Kada osetiš i vidiš da je neko počeo da misli o ljudskoj slobodi, sreći... tad će ta transformacija biti uspešna.

* Gde je ta tačka?

Smatram da je to tačka u kojoj se ne sme napraviti više štete, jer ako bude tako, onda je veliko pitanje šta će biti Beograd za 50 godina. Zato bi vlast radikala u Beogradu bila šteta. Ne vidim da iz neke represije, s obzirom na kapacitete radikala, biografije, kretnje... način ponašanja... možemo da dođemo do boljitka i slobode kao uslova za sreću. e-Novine.com